Nikola Jokić igra fenomenalno cele sezone u NBA ligi, ali impresivno deluje momak iz Sombora posebno u plej-ofu, gde njegov Denver vodi sa 1:0 u polufinalu Zapadne konferencije protiv Portlanda. Naš as je taj meč završio sa čak 37 poena.
Ovaj 24-godišnjak se prisetio kako je nekada pričao o ljubavi prema konjima, košarci, i sigurno da nije ni slutio da će jednog dana dostići ovakve visine, kao i da će se o njemu pričati svakodnevno ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu.
– Uvek sam voleo košarku, ali kada sam bio mali – čak i kada sam imao 13 i 14 godina – išao sam na konjske trke. Nisam baš mnogo trenirao košarku. Želeo sam da budem stabilan, samo da bih bio dečak. To je bio moj život, čak sam i trčao. Ne profesionalno, ali amaterski. Jednom bio četvrti. Bio je baš to lep hobi.
Vremenom sam počeo da igram košarku svaki dan u mom rodnom gradu Somboru. Lepo je mesto. Možete ga naći na Guglu. To je na severu Srbije. Shvatio sam da mogu da živim od košarke. To može biti moj posao i moja ljubav u isto vreme. Znao sam da mogu biti dobar – nisam znao da mogu biti u NBA. Ali možda u Evropi.
Odrastajući, gledao sam nacionalnu selekciju, jer kada ste dete u Srbiji, vaš cilj je da zaigrate za reprezentaciju. Nisam pratio toliko NBA, jer u Srbiji su utakmice u najjačoj ligi na svetu na programu u 3 i 4 ujutru. Кada je izašao Jutjub, kada sam imao 15 godina, gledao sam Medžika Džonsona zbog njegovog pasa i Hakima Olajdžuvona zbog njegovog kasnijeg poteza, a Džordana prosto, jer je Džordan.
Ali kad sam bio klinac, samo sam gledao moju braću. I oni igraju košarku. Imali smo neke terene napolju u našem rodnom gradu. Кada bi se igrali na tim terenima. Povukao sam ponešto od obojice. Jedan je talentovan, a jedan je zaista jak. Malo sam talentovan i malo jak. Naš stan je bio mali. Imali smo dve sobe: kuhinju, kupatilo. Bili su tu moja mama, tata, ja, moja dva brata i moja baka. Uvek je bila puna kuća. Moja braća – tačnije rođaci, ali u Srbiji ih zovemo braća – takođe su dolazili. Uvek je bila puna kuća ljudi, i mi smo se uvek zezali. Bili smo luda deca. Pravili smo mnogo buke. Čak smo u našem stanu igrali košarku, a moja braća su se igrala sa mnom kada sam bio mali. Кomšija u prizemlju bi uvek dolazio i žalio se na nas da pravimo preveliku buku.
Кada sam počeo da igram, bio sam zaista debeo, i nisam bio mnogo visok. Igrao sam centra, ali sam igrao i plejmejkera. Vodio sam loptu po celom terenu. Samo sam želeo da se zabavljam, znaš? Kada sam napunio 16 godina, osećao sam se kao da zaista mogu da igram. I to je godina kada sam otišao iz malog Sombora, u veći grad Novi Sad. U Srbiji igrate za klub i idete u školu, to je odvojeno. Nije kao u Sjedinjenim Američkim Državama, gde igrate za školski tim. No, svake godine sve škole u Srbiji imaju jedan košarkaški turnir. Igrao sam za školu u Novom Sadu, i osvojili smo turnir.
Prve dve utakmice u većoj, juniorskoj ligi, odigrao sam jako dobro. Beogradski klub Mega Bemaks me je video i pozvao i ostao je sa mnom u kontaktu. Potom su me u narednoj polusezoni pozvali da idem u Megu.
U Evropi i NBA ligi se igra potpuno različita košarka. Кada vidite rezultat u Evropi 50:58, tada može da se kaže da je bila dobra utakmica. Ali ovde možete da vidite da se utakmice završavaju sa 100 ili 120 poena. U Evropi se igra jaka odbrana, a ako ekipa postigne 80 poena, to se smatra lošom odbranom. Želeli smo da igramo dobru obranu. U napadu smo imali slobodu da napadnemo ako imamo prostora. Svi su mogli da šutiraju. Ako je na semaforu 20 sekundi do kraja napada, može da se šutira, ako imate otvoren šut. Trener je želeo da igramo odbranu, a onda trčimo, trčimo i samo trčimo. Ali… nismo bili toliko dobri u odbrani. Bili smo zaista talentovani, i mogli smo da pogađamo, ali nismo mogli da igramo odbranu tako dobro.
Sećam se kada smo bili u finalu Кupa protiv Zvezde. U Evropi, posebno u Srbiji, navijači su ludi, posebno protiv Zvezde ili Partizana. To su najveći timovi u Srbiji sa velikom istorijom. Кada igraju međusobno, to se zove „derbi“. Igrao sam u Ouklendu, San Antoniju, Oklahoma sitiju i Juti. Džezeri imaju stvarno odličan domaći teren, ali u Evropi ima više strasti, mislim. To je njihov život, oni su veliki fanovi svog kluba. Tada protiv Zvezde, cela hala je bila protiv nas. Vi ste u tunelu, i čujete „dum, dum, dum“, zvuk bubnjeva i to intenzivno traje. Dim je bio svuda u dvorani, navijači su vrištali, navijali ceo meč. To je bilo ludo, jer smo bili najmlađi tim. Nisu nas poznavali. Svi su nas izviždali, a ja sam bio u fazonu: „Vi nas čak ni ne poznajete! Кladim se da da ne znate naših 12 igrača na terenu“.
Sećam se da sam tada promašio šut za pobedu. U tom trenutku sam razmišljao: „O čoveče! Propustio sam priliku da osvojimo trofej! Prvi put u istoriji kluba! Bilo mi je teško, ali posle te noći više nisam razmišljao o tome. Pogodiću sledeći šut“.
U Evropi je tradicija da svaki mladi košarkaš mora da igra Evroligu dve godine, a zatim da ide u NBA, no u početku nisam razmišljao o NBA. U drugom delu sezone 2014/2015, imali smo neke kontakte sa Denverom, tada sam mislio da ću uspeti, jer sam mlad. Mogu da se razvijam kao NBA igrač, a ne evropski igrač. Spavao sam kad su me Nagetsi draftovali. Moj brat je slavio uz šampanjac, i zvao je da mi kaže. Podigao sam slušalicu, ali stvarno ga nisam slušao. Već sam mu rekao: „Hajde, čoveče, spavam.“ Onda sam spustio slušalicu. Tako da sam čuo tek sledeće jutro. Nisam mislio da će to biti velika stvar. Mislio sam da su me draftovali, a da ja ostajem još jednu sezonu u Evropi. Nisam mislio da ću odmah otići u NBA. Barselona je jedna od najboljih ekipa u Evropi, došla je da me gleda, a ja sam igrao najgoru utakmicu ikad. Mislim da sam postigao četiri poena i možda je to bio znak da Evropa nije za mene. Na kraju te sezone, Nagetsi su me pozvali i rekli da me žele u svom timu. Odjednom je sve drugačije. Sve. Svlačionice, vežbe, prostorije za vežbe, ljudi. Imamo 10 trenera. Stil igre je drugačiji, puno se trči, jer ako možete da trčite brzo, bićete zaista dobri u ovoj ligi.
Najbolji deo u Srbiji je bilo putovanje. Sa Megom smo putovali autobusom čak i po 10 sati. Nije to dobro za velikog „tipa“ kao što sam ja. Sada, se putuje samo avionom. Čak je i igra drugačija. U Evropi imate četiri četvrtine po 10 minuta, a ovde četiri četvrtine po 12 minuta. U osnovi imate jednu četvrtinu više nego u Evropi.
Jedna od stvari koja se kod mene nije promenila je strast prema igri. Viđali ste nekoliko puta kada me drugi igrači vuku za nogu. Volim takvu igru na košarkaškom terenu. Ovo je samo način na koji igramo u Srbiji. Sećam se kad sam dao koš i počeo sam da vičem, bio sam uzbuđen. A tip me samo gurne, a ja padam i napravim floping (simuliranje). Moji saigrači počinju da se bore za mene. To je ono što želim da nastavim da radim. Ne želim da košarka bude samo posao. Samo želim da zadržim tu strast prema košarci. Svakako je bolje od trkačkih konja – govorio je tada Jokić.
(Č. V.)
Dodaj komentar