Momak iz Sombora se prošle godine iz ABA lige otisnuo u NBA ligu.
Za 79 mečeva, koliko je odigrao ove sezone za Denver Nagetse, pokazao je da je jedan od najboljih „rukija“ i da mu ništa nije smetalo to što je „preskočio“ igranje u Evroligi, te da trener Majk Maloun može da se osloni na njega u izgradnji stabilne franšize.
Nikola Jokić je za čuveni portal „The Players Tribune“ pokušao da se prilbliži Amerikancima, navijačima njegovog kluba i ljudima koji su se već „zaljubili“ u njegove partije u dresu Denvera ove sezone.
Procitajte ovaj tekst na egleskom.
Pokušao je da im dočara kakav je Sombor, kakva je Srbija i zašto je odlučio da „porani“ i sa 20 godina dođe u NBA.
„Ceo svet mi se vrteo oko konja“, počeo je Nikola.
„Oduvek sam voleo košarku, ali kada sam bio mali, čak i u tinejdžerskim godinama sa 13 ili 14, išao sam na konjske trke. Nisam čak ni trenrao toliku košarku. Išao sam u štale, kako bih radio u njima. To je bio moj život. Trkao sam se, ne profesionalno – već amaterski. Jednom sam čak bio i četvrti, bio je to lep hobi“.
„Počeo sam redovno da treniram košarku tek godinu dana pre nego što ću napustiti rodni Sombor. Prelepo je tamo. Možete čak i da izguglate, nalazi se u severnoj Srbiji! Shvatio sam tada da bih jednoga dana mogao da živim od košarke. To može da mi bude posao, a i volim da je igram. Znao sam da mogu biti dobar košarkaš, ali nisam znao da mogu da budem NBA igrač. Mislio sam da mogu da igram makar u evropskim klubovima“.
„Dok sam odrastao gledao sam nacionalne timove, jer kad si klinac u Srbiji cilj ti je reprezentacija. Nisam mnogo pratio NBA zbog vremenske razlike u odnosu na Srbiju. Kod nas mečevi počinju u 3, 4 ujutro… Kada je YouTube zaživeo imao sam petnaestak godina. Gledao sam Medžika Džonsona zbog njegovih pasova, Hakima zbog igra na polu-distanci, a Džordana… jer je Džordan“.
„Kada sam bio mali gledao sam svoju braću koja su isto igrala košarku. Imam pomalo od svakoga: jedan je talentovan, a drugi jak. Ja sam pomalo od obojice“.
„Naš stan je bio vrlo mali. Imali smo dve sobe, kuhinju i kupatilo“.
„A tu su živeli moja mama, tata, ja, dva brata i baka. Bila je to puna kuća. Često su dolazili i rođaci, koje mi u Srbiji takođe zovemo braća. Kuća je uvek bila puna ljudi, a mi smo se stalno zezali. Bili smo „luda deca“, uvek smo pravili mnogo buke“.
„Čak smo imali i mali koš u stanu, pa smo moja braća i ja stalno igrali. Komšije koje su živele ispod stalno su dolazile da se žale našim roditeljima kako smo glasni“.
„Kada sam počeo da igram bio sam jako debeo, a nisam bio naročito visok. Igrao sam centra, a u isto vreme i plejmejkera. Driblao sam po čitavom terenu, bila je to samo zabava, znate? Ali, kada sam napunio 16 godina osetio sam da zaista mogu nešto. Tada sam iz Sombora otišao u veći grad – Novi Sad“.
Yet ANOTHER Nikola Jokic kid pic ??? GOLD!!! h/t reddit user eg14000 pic.twitter.com/NlOcqkksJd
— An Nguyen (@The_NGUYENNER) February 9, 2016
„U Srbiji kada igrate za tim i idete u školu – oni su odvojeni. Nije kao u SAD kada igraš za tvoju školu, koledž. Ali, svake godine u Srbiji postoji jedan školski turnir na kome sam ja igrao sa mojom školom iz Novog Sada i pobedio“.
„Moje prve dve utakmice u većoj, juniorskoj ligi, su bile zaista dobre. Tada me je video klub Mega Basket i pozvali su me da naredne polusezone budem sa njima“.
„Košarka u Evropi i u NBA su potpuno drugačije. Kada vidite rezultat u Evropi on je obično 50-58, a to znači da je bila dobra utakmica. A ovde često vidite da timovi daju 100. 120 poena… Kada u Evropi neko primi 80 poena to znači da je to loša odbrana“.
„Hteli smo samo da igramo dobro u odbrani. U napadu, imaš slobodu da nešto učiniš ako si slobodan. Svi mogu da šutiraju. Ako je i 20 sekundi do napada, a ti si otvoren – možeš da šutiraš. Trener je hteo da igramo dobro odbranu, a onda i da trčimo, trčimo, trčimo… Međutim, nismo bili dobri u odbrani. Bili smo talentovani, postizali mnogo poena, ali nismo znali da se branimo“.
„Prošle godine bili smo u finalu nacionalnog Kupa sa Crvenom zvezdom. U Evropi, a naročito u Srbiji, navijači su „ludi“, posebno Zvezdini i Partizanovi. Oni su najveći klubovi sa dugom istorijom. Kada oni igraju to zovemo „derbi“. Igrao sam u Oklendu, San Antoniju, Oklahoma Sitiju, Juti… Jutini su recimo dobri. Ali u Evropi, tu ima više strasti. To što su navijači kluba je deo njihovog života“.
„Protiv Zvezde čitava hala je bila protiv nas. U tunelu si i čujem samo bubnjeve koji te čine napetim. „Dum, dum, dum“…“
„Bilo je neverovatno jer smo mi bili najmlađi tim. Nisu nas tako dobro poznavali. Svi su bili protiv nas, zviždali su nam, ali sam ja bio u fazonu: „Pa i ne znate nas. Kladim se da ne znate imena svih naših 12 košarkaša!“
„Zapravo, promašio sam šut za pobedu….“
„U trenutku sam pomislio kako je strašno što sam promašio šut za trofej, prvi u klupskoj istoriji, bio sam malo slomljen, ali sam se oporavio posle te noći. Ubaciću sledeći put!“
„Svaki mladi košarkaš iz Evrope, što je kao tradicija, mora da odigra bar dve sezone u Evroligi i tek onda da razmišlja o NBA. Ja na početku nisam razmišljao o NBA. Ali, na kraju sezone pojavili su se kontakti sa Nagetsima. Pomislio sam da ja to mogu, jer sam mlad. Mogao bih da se razvijem kao NBA igrač, a ne evropski igrač.“
„Spavao sam tu noć kad su me Nagetsi draftovali“.
„Brat je pripremio slavlje, šampanjac, zvao me je da mi kaže. Kada sam se javio uopšte ga nisam slušao, rekao sam mu da me ostavi da spavam. Prekinuo sam vezu i sutradan saznao šta se desilo“.
„Nisam mislio da je to jako važno. Pomislio sam, dobro, draftovali su me, ostaću svakako u Evropi, nisam ni mislio da ću odmah u NBA“.
„Kada je Barselona došla da me gleda odigrao sam jednu od svojih najgorih utakmica u karijeri. Dao sam možda 4 poena i to mi je bio znak da Evropa nije za mene. Na kraju sezone Denver me je pozvao i obavestio da me želi u timu“.
„Odjednom, sve je drugačije. Sve.“
„Svlačionice, treninzi, teretana, ljudi. Imamo bar deset trenera. Naš stil igre podrazumeva mnogo trčanja, a ako si visok i možeš da trčiš brzo, bićeš dobar u ovoj ligi. Najbolji deo je putovanje. Sa Megom smo busom putovali po deset sati, što nije dobro za visokog čoveka kao mene. Sada smo stalno u avionima. I igra je drugačija, skoro da imamo četvrtinu više nego u Evropi…“
„Kod mene se jedna stvar nije promenila – strast!“
„Videli ste sigurno kako su me protivnici nekoliko puta uhvatili za nogu. Volim takav način igre, sa kontaktom, tako je i u Srbiji. Prošle godine sam postigao poene i dobio i slobodno bacanje, uz urlik, a moji saigrači su odmah skočili na protivnika jer me je gurnuo. To želim da i sada… Ne da se bijem, već da imam tu košarkašku strast na utakmici. Ne želim da mi to bude posao. Želim da zadržim tu osobinu.“
„Bolje je od konjičkih trka…“, poručio je Nikola na kraju.
Dodaj komentar