Ol-star vikend je za nama, a ono što je Nikola Jokić u Čikagu uradio bio je povod za jedan neuobičajeni tekst o njemu.
Pred vama je prikaz srpskog reprezentativnog centra iz jednog drugog ugla, pisan perom Harisona Vinda za „DNVR“, koji je naslovljen rečima „‘Mi smo njihovi heroji’ – Nikola Jokić je pravi Ol-star, na terenu i izvan njega“.
I, ta priča ide ovako:
„Nikola Jokić nije morao da bude u ‘Roki mauntin dečjoj bolnici’ (RHMC) u Denveru pre dva Božića. Ali, naravno da se pojavio, obučen u trenerku Nagetsa sa plavo-žutom kapom Deda mraza kako bi deci delio praznične poklone koji su uključivali dres njegovog klupskog kolege Džamala Mareja, loptu sa potpisima saigrača. Bio je tamo sa tadašnjim saigračem Huančom Hernangomezom.
Taj odlazak mu nije bio prvi, a ni poslednji. RHMC brine o hiljadama dece svake godine, a neka od njih imaju bolesti opasne po život. Jokić ih posećuje sa nadom da će, prosto, nekome ulepšati dan.
Te 2018. Jokić je upoznao mališana koji, prema rečima medicinskih sestara i doktorki koje su sa Denverovim Ol-star igračem pričali tog dana, pati i od depresije tokom poslednja dva meseca, usled dijagnoze koja mu je ustanovljena. Nije želeo da bude u društvu ljudi. Ali, kada su Jokić i Hernangomez ušli u njegovu sobu – dečak se nasmešio. Retko je to činio tokom prethodna dva meseca.
Plakalo se u toj sobi. Grlilo.
‘Sjajno je kada možete da nasmejete decu’, kaže Jokić, dodajući: ‘To samo pokazuje kakav uticaj možemo da imamo na živote drugih ljudi. Ne radi se ovde samo o košarci. Prestaćemo da je igramo za deset godina, ili možda sutra, to nikad ne znate. Ali, dok igrate, možete da imate veliki uticaj na decu i njihove porodice’.
Jokić je RHMC-u ostao mnogo duže nego što je bilo predviđeno za taj dan. Prosto, hteo je da se sretne sa što je više moguće dece. Znao je da će im njegova poseta ulepšati taj dan. Mesec. Godinu. Možda i živote.
‘Stvarno volim to, jer možete da vidite da su istinski srećni’, kaže Jokić, a uz to i sledeće: ‘Mi smo njihovi junaci na neki način i oni ne mogu da dočekaju da nas vide. Kada smo Huančo i ja dolazili, oni su nas nestrpljivo čekali. Bili su u stilu ‘A da li će stvarno doći? Stvarno će da nam dođu u posetu?’ Baš je super biti sa njima, podučavati ih, ma samo pričati sa njima. Videti ih kako se smeju’.
Sa istom posvećenošću i entuzijazmom Jokić je bio pre dva meseca kada su Nagetsi ugostili 150 sportista Specijalne Olimpijade (koja okuplja ljude sa intelektualnim poteškoćama). U hali Denvera Jokić je bio, a gde bi druge, na mestu gde su se davale instrukcije Specijalnim Olimpijcima kako da izvedu savršeno dodavanje. Tog popodneva on je ponovno nadmašio sva očekivanja, uzimao je klince na individualne 1 na 1 treninge. Za jednog mladog sportistu se naročito vezao, jer se ispostavilo da, kao i Nikola, i on jako voli konje.
A onda, kada se ceo taj događaj zvanično završio, Nikola Jokić je strpljivo sedeo za zapsničkim stolom dodatnih 20 minuta i ispunio svaku želju za autogramom i fotografijom koju je imao čitav formirani red Specijalnih Olimpijaca. A red je bio maltene dužine celog terena.
‘Mislim da mi je ovo jedna od omiljenih stvari sa Nagetsima, jer je tako divno videti klince iz Specijalne Olimpijade. Oni se stvarno trude. Oni su stvarno srećni što nas vide. Prosto pričati sa njima, dati neki savet… Ma, oni, jednostavn, vole da pričaju. Uživaju da su oko vas i zaista je to… super’, kaže Jokić.
On je ovog vikenda drugi put zakoračio na teren kao Ol-star igrač. A na terenima i ove sezone briljira u dresu Nagetsa koji, sa učinkom 38-17, zauzimaju trenutno drugo mesto u Zapadnoj konferenciji. Vodi ekipu do novog plasmana među sedam najboljih ekipa kada se radi o napadu, što bi bila četvrta takva sezona (od četiri koliko je starter), a i do toga da drugi put u nizu dođu do šampionata u kome imaju 50 ili više pobeda pre plej-ofa (od 82 utakmice pre nego što počne doigravanje).
Jokićevu trenutnu statistiku od 20,6 poena, 10,2 skoka i 6,9 asistencije po utakmici, imala su samo tri igrača u istoriji NBA lige, Vilt Čembrlen, Oskar Robertson i Rasel Vestbruk. Pogodio je u ovom prvenstvu četiri koša za pobedu i šutira apsurdnih 50% iz igre u ključnim situacijama (kada jeu poslednjih pet minuta utakmica razlika pet poena ili manje). U tome je od njega bolji samo Kris Pol, kada se gledaju igrači koji su bar 50 puta šutirali u napetim završnicama. A u poslednjih 60 sekundi mečeva, Jokić je još bolji – šutira 11/18.
Njegovo odlučujuće prisustvo na terenu na poziciji niskog posta tera trenere rivala da menjaju defanzivne planove, jer žele da loptu nekako ‘oteraju’ iz njegovih ruku, pa da drugi moraju da odigraju u završnici akcija. Ali, i kada je na liniji za tri poena, Jokićeva gotovo kompjuterska košarkaška inteligencija mu omogućava da vidi teren i razori odbrane rivala tako savršenim dodavanjima, kakve nijedan visoki košarkaš ranije nije izvodio.
Jokić je, pritom, ‘osvojio’ i titulu za najboljeg šutiera sa udaljenosti od pet do devet stopa (prostor od metar i po od koša, do 2,7 metara od obruča), jer ubacuje 61,2% tih šuteva, po čemu je ubedljivo najbolji u celoj ligi. Zapravo, smešno je koliko beži konkurenciji u tome (oko sedam odsto uspešnosti je bolji od najbližih pratilaca, Derika Vajta, Jonasa Valančijunasa i Krisa Pola, sa kojim se najviše i družio tokom Ol-star vikenda). Uzrasta i u defanzivnom smislu, postaje i odbrambeni vođa na radost uprave Nagetsa koji su sudbinu kluba poverili ovom 24-godišnjaku.
Ali, postoji jedan deo mene koji se uvek vrati a to je činjenica da, pored Jokićevog uspona i transformacije, od ne baš opevanog pika druge runde drafta 2014 do najboljeg igrača kluba, ali možda i čitave zemlje, uopšte nije prestala da bledi njegova osvežujuća, prirodna ličnost, kao ni njegova ljubav i saosećajnost prema deci. Bile su one tu i kada je došao u NBA, a i sada su tu, čak i pored maksimalnog ugovora na 148 miliona koji je potpisao. Da, i dalje su to kvaliteti koji ga definišu.
Videli su se oni i na početku Ol-star vikenda kada je, odmah po dolasku u halu Čikaga, na najbolji način imitirao trenera Majkla Melouna, strastveno vodeći tim Specijalne Olimpijade. Zaposleni u Nagetsima kažu da on i jeste najsrećniji kada je oko dece.
Nisu takvi svi NBA igrači. Zapravo, malo ko jeste.
Ali, zašto je Jokić takav? Možda vidi sebe u nekom od tih mališana? Vil Barton sa Jokićem deli svlačionicu već petu sezonu, a o tome kaže:
‘Znate, on nije imao velika očekivanja od dolaska u ligu kao 41. pik. Ne znam čak ni da li je on, ili tim, znao da će ga dovesti iz Evrope odmah te godine, pa je on, prosto, bio srećan što je uopšte tu. A kada sa takvim stanjem uma uđete (u NBA, u neki životni izazov), onda se to teško menja, naročito jer je za njega (ta životna radost) u DNK, kakve god da su okolnosti. I, ne menja to ni novac, ni pažnja koju privlači. U srcu – on je i dalje to dete’.
A ta gotovo nevina priroda davanja celog sebe koju Jokić prikazuje u društvu dece, vidi se i na terenu. Jokić je još 2017. rekao da je razlog što voli da dodaje više nego drugima to jer ‘dodavanje učini dvoje ljudi srećnim, a postizanje koša samo jednu osobu’.
Jokić zaslužuje svu pažnju, ali je uopšte ne želi. Ni najmanje. On je najnesebičniji superstar u ligi.
‘Ne igra on za priznanja’, kaže Barton, dodajući: ‘On samo igra – iz pukog zadovoljstva same igre’.
Kada je Jokić u nedelju zaigrao u Čikagu, postao je 10. član Nagetsa sa višestrukim Ol-star nastupima, a prvi od Karmela Entonija koji je je to učinio u dve uzastopne sezone.
Nikola Jokić je tada predstavljao Nagetse, ali istovremeno i sve one mališane čije je živote dotakao, promenio i na koje je uticao“, zaključuje se u tekstu DNVR-a.
Video: Najbolji potezi sa utakmica mladih zvezda NBA lige
Ne propustite:
Pratite Blicsport i na društvenim mrežama Fejsbuk, Tviter i Instagram.
Pogledajte još Blicsport vesti o košarci.
Dodaj komentar