Srbija je košarkaški vicešampion sa Olimpijskih igara, Svetskog i Evopskog prvenstva. Ali i prvak u pljuvanju i omalovažavanju svojih zaslužnih sportista, a Nikola Jokić to jeste. Somborac koji je učestvovao u osvajanju najvrednijeg odličja naše kraljice igara, srebra u Riju, mesecima se nalazio na stubu srama zbog izostanka sa Evrobasketa u Istanbulu, ali i neizjašnjavanja hoće li biti spreman za Mundobasket u Kini.
Internet i druge „patriote“, znani i neznani, delili su rodoljubive lekcije, pravili paralele sa nekim drugim igračima iz naše i drugih zemalja, nekog bivšeg i aktuelnog vremena. Pominjanje miliona, guma, konja, kalkulisanja, menadžera… S kojim pravom? Novci i ugovor nisu pali sa neba, već kao produkt mukotrpnog rada i odricanja, kao i talenta, koji je Bog podario momku koji je posle Novaka Đokovića najbolji reprezent Srbije u svetu, preko multinacionalnog proizvoda kao što je NBA. Naći se u najboljoj petorci najjače lige na svetu, biti u suštini najbolji centar planete, nešto je za ponos, i da Nikola nije odlučio da ovog leta igra za državni tim. A eto, odlučio je.
Igranje u reprezentaciji je dobrovoljni čin, pravo izbora koje mora da se poštuje. Ima svako pravo, pogotovo u vreme društvenih mreža, da komentariše sve što poželi, nažalost, i da upućuje poruke osobama koje ne poznaje iako smatra da su mu nešto dužne, jer ustaje tokom noći da ga gleda sa druge strane bare.
Nikola, hvala! Ne zbog zadovoljenja naših navijačkih poriva, patriotizma, već zato što će na hiljade novih mališana, kao i prethodnih godina, imati na koga da se ugleda, uz pravog uzora da uspeju u sportu, životu, na pošten i moralan način. Što će uzeti loptu, umesto flaše, i bacati u koš ispred zgrade posle prenosa iz Kine uzvikujući tvoje ime, kao nekada Kiće i Moke, Saše i Divca, Bodiroge, Tea i Bogdana, Bjelice…
To nema cenu.
(Vladan Tegeltija)
Dodaj komentar